Da li zaista treba da gledamo samo svoja posla?

Mene je moja majka učila da ne zabadam nos u tuđe stvari, kao što ni ona ne zabada. Odrastala sam sa uverenjem da ne treba ništa da pitam, da ne budem dosadna ili nametljiva. Čekala sam da mi ljudi sami kažu, da mi se povere i zatraže pomoć, da bih nešto preduzela. U svetlu skorašnjih događaja koji se dešavaju i u javnosti, a još gore i u našim domovima, ja sam počela da se pitam: Da li zaista treba da gledamo (samo) svoja posla?

Napasnik spopao devojčicu u tramvaju, ostali putnici nisu reagovali

SIgurno vam je poznat ovaj slučaj iz beogradskog tramvaja, koji se do skoro provlačio po medijima, zajedno sa snimkom. Na njemu se jasno vidi devojčica koja se brani u polupraznom tramvaju, od muškarca koji je spopada i napada, i nekoliko putnika koji okreću glavu.

Okretanje glave je izgleda veoma ukorenjena navika u balkanskih naroda. “Gledaju svoja posla”. Koliko je to kod nas utemeljeno vidi se čak i po nekim narodnim izrekama tipa “Prvo počisti ispred svoje kuće, pa onda ispred tuđe”.

Napasnik je naposletku uhapšen, ali ni do toga ne bi došlo da se nije digla tolika fama, a i trebalo je da se podigne. Svaki put. Zgrozim se kada pomislim na to koliko je dece i ljudi ovako spopadnuto, dok drugi okreću glavu.

Još jedan odličan primer okretanja glave i “gledanja svoga posla” je porodično nasilje. Nemojte da se lažemo: događa se svakodnevno. Ono što mene konkretno ovde brine je zašto ljudi ne reaguju. Ljudi čuju, ljudi okreću glave, ljudi ne žele da izađu iz svoje zone komfora i preduzmu bilo šta.

Da li su ljudi prestali biti ljudi i postali životinje? Mislim da čak i u životinjskom svetu nailazimo na više međusobnog saosećanja.

Efekat pasivnog posmatrača

“Efekat pasivnog posmatrača” pokazuje da što se više pojedinaca okupi na jednom mestu, manja je verovatnoća da će neko priskočiti u pomoć osobi koja je u nevolji.

Ovo je citat iz jedne veoma zanimljve knjige koju čitam ovih dana, a koja nosi naziv “Bura informacija – zašto “lajkujemo””. Isprva sam je kupila da bih malo bolje razumela ponašanje ljudi na društvenim mrežama i internetu (jer se time bavim na profesionalnom planu), ali ispostavilo se da je tematika mnogo “dublja” od ovoga.

Još jedna od posledica efekta pasivnog posmatrača je pojava da niko ne preduzima ništa jer ni drugi ne preduzimaju ništa. Pojedinačni učesnik u događaju misli da, čim niko drugi ne reaguje, mora da je sve u redu, odnosno – svi misle da će reagovati “onaj drugi”.

Videvši da postoji naučni naziv za ovakvo ponašanje ljudi, shvatila sam da možda nije sve izgubljeno, jer gde postoji dijagnoza – postoji i lek. Moje pređašnje mišljenje da su ljudi izgubili svaki trag čovečnosti i saosećanja u sebi, sklanja se pred ovim objašnjenjem da je reč o jednoj pojavi, a ne o stvarnoj prirodi ljudi.  

Dokle ćemo gledati samo svoja posla?

Tvrdim da je reč o tom našem mentalitetu. Da li ste primetili da mi uvek nekako pričamo kad ne treba, a kad treba da progovorimo onda ćutimo? Napredak može da dođe samo onda kada udruženo ustanemo protiv onih naizgled jakih. Gledanje tuđeg posla trebalo bi da postane zakonska obaveza ljudi!

Nema ništa kod ovog teksta što bi moglo da vam se svidi, to i nije njegova svrha. Ali ako uspem da vas podstaknem da bar na 1 tren razmislite o ovoj temi, znaću da sam pogodila suštinu.

Vaše mišljenje mi je veoma važno. Pišite u komentaru vaša razmišljanja, da vidimo da li se meni samo ovo čini, ili je generalni problem.

Slične tekstove možete pronaći u kategoriji Lični razvoj na mom blogu.

Ukoliko vam se tekst ipak svideo, podelite ga sa svojim prijateljima na društvenim mrežama kako bi i oni prestali da gledaju samo svoja posla. Ukoliko želite još ovakvih tekstova prijavite se na moj Newsletter. Hvala na čitanju.